SITNICE (NE) ČINE POVIJEST

Tako kaže stara međimurska uzrečica o kiši koja padne 25. svibnja, usred vremena kad loza cvate. Ne znam jesu li za tu izreku znali i drugi, ali naši, međimurski „Goričanci“ vjerovali su da je za „slabu bratvu“ neke godine kriva, pored ostaloga, baš ta kiša. Toga se dana Katolička crkva sjeća sv. Urbana, prvoga od osam papa toga imena (222.-230.), pa se onda – „po nekakvoj zapovjednoj odgovornosti“?! – i njemu pripisuje dobar dio, ako ne i sva krivica „za kmicu i pavučinu v lagvih“. (Za lijepo vrijeme i dobar urod nitko ga se ne sjeti!)
Stari pomalo zaboravljaju, a mladi uopće ne znaju što s vinograd(ar)ima i vinogradarstvom ima taj svetac, u domaćoj inačici sv. Vrban – s vrlo zatvorenim „a“ i naglaskom na njemu. Naime, izvorno mu ime znači građanin, gradski čovjek, stanovnik grada, posebno Rima – ako je i volio dobro popiti, teško da je sam „gorice kopal, rezal, vezal i bral“ – a nema veze ni s vrbom, posebno ne s vrstom zvanom „pintovec“ koja ima naročito duge, tanke i vitke grane prikladne za vezanje „locnov“. Ipak – treba poštivati, s jedne strane, narodno iskustvo i, s druge strane, narodnu predaju koji su lijepo spojeni u navedenoj uzrečici, pa neka ne bude suvišno taj spoj ispričati onako kako su to nekad stari činili mlađima.
„No onda,“ počinjali su „od negda su ljudi bili kajkakši, grešili čuda, pak jim je Bog za kaštigu dežđa skratil. Ljudi su dugo magadili, ali gda su reke i potoki presušili, najglobliši zdenci ostali bez vode, zemlja na veliko spokala, drevje se sušilo, živina krepavala i ljudi omedlevali od žeje, ni se dalo več zdržati pa su i najtrdokorneši počeli v cirkvu hoditi i prositi: „Dragi Božek, otpusti nam i pošli dežđa predi kak pomerjemo!’’
A dragi Bog posluša to i posluša, pak na se zadnje veli svetomu Petru naj pošle nekoga na zemlu glet jeli su se ljudi pobojšali i postali vredni smiluvanja i dežđa. Nebeski ključar počne iskati koga bi poslal, ali – si imaju nekšega velkoga posla. Več se je otpravil k Bogu raportirat kak nemre njegovoga befela spuniti, a onda spazi starčeka kak dremle v hladu. Prime ga za ramu, ov se lecne i stopram da je glavu gori zdigel, sv. Peter spozna: bil je papa Vrban. Spripoveda mu kaj ga muči i na zadnje stiha veli:
„A bi se mortik vam dalo Božju volju spuniti pak …?“ nije dospel zreči do kraja, a sv Vrban ga preseče:
„Kak si sam moreš misliti kaj ne bi?“ skorom se resrdil i mam se išel spravlat na put. Kaj nej išel praznih ruk, pita jel bi slobodno ljudem doli nekaj odnesel, kakti malo pijače. Kak ne, veli sv. Peter, sam če bu mogel nesti, naj si zeme, ali kaj ga na sram, naj zeme ono malo bojše, kaj se sam za vekše svetke pije.
I tak je bilo: sv. Vrban si nakladne tijam štiri pletenke: po dva demižone na saku ramu tak kaj je zgledal kak nekši krispan. I ajda pomalem, z noge na nogu, skorom je celi tjeden minul predi kak je dospel na zemlju.
A tu – neje mogel očem vervati: kakša suša, kakša žeja? Se je lepo zeleno, cveteki se počeli otpirati, dečica z nogicami pockaju po vodi, z rukicami blato mesiju, ljudi sam kaj ne ponorejeju od veselja.
„Kaj je ljudi, kaj je z vami? Kaj ste tak dobre volje?“
„Kak namo veseli?! Pa vište kakši nam je lepi dešč opal! Sami kruh i pijača su z neba cureli, svet se sfrišal! Neg – kaj ste se vi tak spravili kak za maškore? Kam ste se otputili i kaj ste se tak naklali? Dajte, vam pomoremo nesti?“
„Idem glet i pomočti vam siromaškim lju… …“ počne pak zastane, malo se zgledne koli sebe i stopram onda dojde k sebi:
„A tak, nesnage vi jene odurne!? Pred Bogom skečite i jafčete, a Njemu za hrptom ne znate kaj bi od veselja?! I vam ja s takšom mukom pijaču nesem?! Nate, tu vam je!“ – i svoje demižone zleje v jarek kre puta.
A kaj je bilo? Sv. Vrban se pomalem spravlal i dugo putuval i na nebi su si mislili kaj se je negde zgubil, ljudi pak su se bole jafkali i prosili, tak kaj je več ne bilo za poslušati i zato se je Bog smilil i skomandiral sv. Petru naj odškrne pipe na dežđovnih lagvih. Dešč opal i se je pak bilo kak mora biti, a sv. Vrban je to ne znal pak se resrdil.
Tak vam je to bilo – završavali su stari, a djeca radoznalo čekala nastavak: „A kaj je onda dale bilo?“ „Dale se išlo lepo Boga molit pa spat,“ sa smiješkom su odgovarali i nije bilo druge, trebalo je „posluhnuti“!
Da, tako vam je nekoć bilo. Brijeg i mjesto gdje se to dogodilo i gdje potom „raste jako dobro vino“ ljudi su po svecu prozvali Sveti Vrban i dugo su ga, stotinama godina, sve do sredine XX. stoljeća tako zvali. Onda je došao netko tko zna odakle i rekao „Kakav Vrban, on je za mene Urban.“, pa domaći kimnuli glavom i brže-bolje napisali Sveti Urban. Onda je došao netko drugi i rekao „Kakav sveti, nema toga!“, pa domaći opet kimnuli glavom i brže-bolje obrisali Sveti, ostavili samo Urban. Onda je došao opet netko i rekao „Možda svetih ipak ima?!“, pa domaći opet klimnuli glavom i brže-bolje dopisali „Sveti Urban“.
Nadajmo se da tu nije kraj, da će ipak doći i netko naš i reći: Ako nam je bio tisuću godina dobar, jedinstveno naš i međimurski prepoznatljiv, zašto ne bi opet bio takav – naš i samo naš Sveti Vrban?!“ Pitanje je samo bismo li mi domaći smogli snage i prihvatili nešto što nije – tuđe?!

P.S.
Kad sam već napisao ovaj tekst, pa zbog nekih razloga razmišljao da ga izbrišem, saznao sam za ovogodišnje Urbanovo u našem Svetom Urbanu, a bit će ga, što se „pijače“ tiče, valjda i drugdje. Bio sam neoprezan, pa pitao: a zašto ne Vrbanovo – oslanjalo bi se na našu tradiciju, bilo bi jedinstvenije, osebujnije, turistički prepoznatljivije, iskoristivije, zapamtljivije, možda i povezivije s pričom koju, na (ne)sreću, nisam obrisao nego, evo, ponovo objavio. Odgovor očekujem – dogodine ili…?!
Kao za nevolju, istoga dana načuo sam da je i nekima drugima i drugdje palo na pamet Urbanovo kao vin(ar)ski blagdan. Nisam vinogradar, pa me to ne dira, ali… možda je dobro znati za konkurenciju!