I ocjenjivači - pijani?

Sjedim na terasi, vrućina, vjetra ni za lijek. Dolazi mi prijatelj Štef. ‘’Bok Ivek, nismo se dugo vidli, kak si, ona moja poslala me na sejem po mladii krumpir’’.
‘’Bok Štef, hodi se malo rashladi uz jen gemišt’’.
‘’Joj kak je fini’’.
‘’Je, dobil sam ti broncu za njega na MESAP-u’’.
‘’Kaj broncu, pa nisem te videl vu novinama među nagrađenima?!’’
‘’Je, oni ti deliju samo zlato a ovo drugo dobiš posle, čekaj malo... viš tu ti je ta plaketa. Kad prejde ova vručina išal bum u grad da ju uokvire’’.
‘’Gleč, gleč stvarno je lepa plaketa, čekaj malo ali nije potpisana?!’’
‘’Kaj veliš?’’
‘’Koliko vidim predsjednik komisije nije potpisan, možda je pozabil potpisati, ali taj papir ti ne vala nič’’.
‘’Kakti nič veliš, pa kaj budu onda si oni koji su na MESAP-u dobili po par zlatnih medalj? Te medalje su im onda nevažeće?!’’.
‘’Je, ak nisu potpisane, to ti je obični papir. Nekaj takšnoga ti denes mora biti potpisano, pa to ti je najvažniše pri ocjenjivanji predsjednik komisije, on ti mora paziti kaj se dela na cjenjivanji.’’
I tak mi je moj prijatelj Štef zel to malo veselja kaj sem ga imel pri gemištu, a vi ki bote ovo čitali, dobro si poglete svoje plakete ka se ne bi osramotili kak i ja, ali ja samo pred prijatelom Štefom.
Razočarani Ivek,
ljubitelj dobre kapljice